U današnje vreme se propagira kako od strane psihologa, sociologa tako i od lajf kouča da obavezno i bezuslovno treba voleti sebe i nikada ni po koju cenu sebe ne treba osuđivati ni za šta. Početak ovakvog trenda datira još iz vremena “Dece cveća” sedamdesetih kada je bilo važno “osvajanje slobode” koje se svodilo na odbacivanje grudnjaka, prikazivanje eksplicitnih scena seksa na pozornici i na filmu pa se tako sloboda manifestovala često neukusom u kulturi i mas medijima što je pogodovalo gledalištu određenog mentalnog i duhovnog sklopa i psihopatološkim strukturama umetničkih krugova koji su se na taj način krili iza “umetnosti” ne bi li imali opravdanje za svoje nastranosti. I tako kreće jedan talas slobode koja nema granica i koja je često poziv na linč, bunt, nasilje, ubistvo, sve vrste perverzija prisutnih u svetu poznatih i sa velikim oduševljenjem eksploatisanih od strane urednika medija koji su lako punili stranice namenjene skandalima i kriminalu. Razbijanje svih granica pristojnosti primerene urbanom svetu i /ili građanskom moralu dovodi pojedinca u zabludu da može sve i da mu je sve dozvoljeno a čak iako je sankcionisano od strane društva njegova jedinstvena pojava bića u univerzumu nije dovedena u pitanje makar bio iza rešetaka. Pojedinac postaje mali bog na zemlji na čijem ličnom integritetu rade sociolozi i psiholozi ne bi li ga ponovo integrisali u društvo makar poubijao ili silovao desetine ljudi, žena, dece pa tako njegovo veličanstvo čovek postaje mnogo interesantniji i za društvo zanimljiviji u svom izvitoperenom obliku kriminalca, hohštaplera i siledžije dok se oni pristojni, vaspitani, odmereni, školovani , koji se teško probijaju do uspeha jer se njihovi kvaliteti minimiziraju, guraju na margine društva i postaju deo depresivne populacije koja ima problema da se promoviše na način na koji to zaslužuje. Odsustvo vaspitnih mera koje bi kao rezultat dale društvo u kome se jasno pravi granica između dobrog i lošeg, zakonitog i protivzakonitog jasno se vidi u medijima gde se kriminalci i lopovi nazivaju kontraverznim biznismenima a političari koji izdaju interese svog naroda za one koji zaokreću kurs ka nekim novim svetskim integracijama.
Igra reči da bi se uvek zlo protumačilo kao misao rođena u glavi čitaoca a ne počinioca ima za cilj amnestiranje bilo koga od vulgarnosti, prostote, pohlepe i kriminala, naprotiv, što bliže tim formulacijama to su prisutniji u medijima. Parola “voli sebe da bi voleo druge” postaje lajt motiv psihologa, sociologa, lajf kouča što se ma kakva njihova poruka bila time data i makar samo kao uvod u čitavu tehniku rada na sebi od strane neupućenih u suštinu takve poruke shvata kao “sve je dozvoljno”.”Voleti sebe” po svaku cenu i slučajno se ne ogrešiti o svoju ličnost lošim epitetom upućenim samom sebi postaje najvažnija tehnika u podizanju samopouzdanja koje je zapravo potrebno mnogo češće spustiti na realne nivoe jer stvarnost pokazuje da je drskost proporcionalna samouvernosti i ljubavi prema sebi a bazični ljudski kvaliteti, u vidu pristojnosti, znanja i produhovljenosti, tolerancije i plemenitosti, potisnuti u stranu kao odraz nedovoljne prodornosti. Razni kursevi, pravci i trendovi u psihološkim radionicama često imaju za cilj da podignu samopouzdanje pojedinca ne obučavajući ga i kako da njegovo samopouzdanje ne bude bazirano na verbalnom izvikivanju “ja sam najbolji, najpametniji, mogu sve ” nego na sticanju samopouzdanja na osnovu postignutih rezultata u domenu obrazovanja. Njegovo veličanstvo “samopouzdanje ” i “ljubav prema sebi” tako stvaraju narcioidne egocentrične osobe koje nemaju realan uvid u svoju ličnost koje očekuju uvek aplauz i divljenje u ličnim, prijateljskim, porodičnim i ljubavnim vezama “JA” i “moje zadovoljstvo, moji interesi ” postaju, ako su nezadovoljeni razlog raskida istih, jer jedinka osim ogledala, selfija, produciranja na socijalnim mrežama nema šta suštinski kvalitetno da ponudi pa i ne shvata zašto ne dobija potrebnu zadovoljštinu svoje bolesne sujete. I tako društvo umesto da stvara klimu za razvoj autentičnih kvaliteta, oktrivanja kreativnih potencijala i nagrađivanja istih propagirajući učenje, duhovnu i intelektualnu nadgradnju, skromnost, jednostavnost, empatiju, preipsitivanje svojih odluka, često potrebnu sumnju u svoje pobude i ciljeve, samokritičnost, dopušta da se prostor da samo drskim, glasnim, bučnim i prosečnima kojima zapravo ego i samopouzdanje uopšte ne nedostaju.
Razvijanje preteranog samopouzdanja i ljubavi prema sebi kod devojčica, devojaka i žena dovodi često do pogrešnih efekata i do usamljenosti .Za razliku od ranijih vremena kada su žene učene stidljivosti, ženstvenosti i skromnosti a muškarci hrabrosti i viteštvu, trend egocentrizma je stvorio žene koje od ženstvenosti zadržavaju samo vizuelne efekte često na granici neukusa sa duhovnim sklopom Amazonki sa uvežbanim maznim glasićima i čvrstim mišićima stečenim u teretani, dok su “vitezi” postali u šoku od ponude gej, povučeni, usamljeni i frustrirani jer ne mogu da pariraju niti da osvajaju na uobičajen način one koje ne samo da žele da budu ravnopravne nego su ih po mnogo čemu a često po rečniku, stilu života i prohtevima nadmašilie. Žena umesto na baletu sada je u teretani i postaje muskulaturno- mentalno drug i saobrac u dizanju tegova i nabijanju pločica očekujući od njega da u njoj vidi damu ali pošto ženska duša negde u njoj ipak nije zamrla lije suze na koncertima pop muzike i ne zna zašto ne može “nikog da nađe”, uglavnom je usamljena jer je naučila da “sebe voli” ali nema nikog ko bi voleo nju. Kada žena bude bila manje samoljubljiva onda će i oni poželeti da je ubede kako je lepa i simpatična i vredna pažnje. I tako oni i one hodaju paralelno jedni pored drugih, isfrustrirani i zbunjeni u strahu od vezivanja i ponovnog razočarenja jer one hoće uspešnog, samouverenog i duhovitog što se ne može postići radom od deset sati za 400 evra a oni hoće skromne, simpatične i pune razumevanja koje nemaju preterane prohteve. Standard nije u suštini problem nego nespremnost da se radi ljubavi mnogo toga žrtvuje. Ali mnogi imaju osećaj da ljubavi više nema kao da je ona izgubljeni kućni ljubimac a ne emocija koja se rađa iz potrebe da se voli i da ljubav bude uzvraćena. Ali kako voleti nekog ko je već toliko zavoleo sebe u svojoj vizuelnoj savršenosti ili ako se radi o njemu u svojoj predstavi o svojoj uspešnosti da se se ta potreba vraća kao bumerang i ostaje jedino ljubav prema sebi upravo kod onih koji su najviše “radili na sebi i svom samopouzdanju.” I tako oni postaju čelični štit od bilo čije emocije jer ko vas može voleti više nego vi sami sebe. Tako vas je ” ljubav prema sebi” učinila usamljenim i nesrećnim.
JH.