Kada se ide od centra Moskve ka južnom delu grada Lenjinskim prospektom ( bulevarom ) nazire se s leve strane gusta šuma i mogu se videti obrisi Donskog manastria.To je muški manastir smešten u predivnoj šumi, pravoj oazi mira u sred Moskve. Veliki deo tog dela Moskve se zove Donska oblast.
Kroz istoriju kasnog srednjeg veka Moskva je kao i veliki deo Rusuje bila cilj opsada Tatara i pod stalnim pritiscima i napadima tatarskih vojnih formacija. Poslednji napad je bio u junu 1591.godine od strane krimskog hana Gazi-Hireja, koji je sa svojom vojskom napao Moskvu sa svih strana. Moskva se našla u teškoj opsadi, slabija u vojnoj sili i oružju, jedina odbrana joj je u duhovnom i moralnom pogledu bila verovanje u moć ikone Donske Bogorodice, zaštitnice ruske vojske, i božje čudo se dogodilo – neprijatelj je pobeđen 4.jula 1591. Čelo tatarske vojske je pokušavalo da se probije do Kalužskih vrata, u tvrđavi zemljanog grada, ali su odbijeni artriljerijom. Da bi se oslobodili neprijateljskih napada, ruska vojska je primenila ratnu varku, celu noć su palili vatre po gradu, lupali u doboše da bi neprijatelj pomislio kako Rusi nešto slave. Sutradan, lepo odeven plemić na konju bez oružja, odlazi u tatarski logor gde na pitanje šta to Rusi slave, odgovara kako se raduju dolasku vojnih saveznika iz Novgoroda i drugih gradova u pomoć u borbi protiv tatarske sile. Iako mučen i dugo ispitivan, plemić nije odstupio od svog iskaza, tako uverljivo da su Tatari krenuli da beže ostavljajući za sobom raznu vojnu tehniku i opremu. hranu, bukvalno sve. Sledećeg jutra tatarske vojske pod Moksvom nije više bilo, a ostaci vojske u bekstvu na čelu sa hanom Gazi-Hirejem pobijeni su pri begu preko reke Oke i to je bio njihov poslednji napad na rusku zemlju.
Ikona Donske Bogorodice
U čast i slavu ikone Donske Bogorodice, osnovan je u Moskvi Donski manastir. Prvobitnu malu crkvu posvećenu Donskoj Bogorodici osnovao je Boris Godunov,1593.koji je i sam bio tatarskog porekla i koji je svoj uspon započeo pod carom Ivanom Groznim. Posle mnogobrojnih spletki i pokušaja da se skloni sa vlasti, Boris Godunov se izborio za prevlast nad ostalim boljarima svojom liberalnom politikom prema Englezima, naselivši Sibir i osnivajući gradove, Volgograd, Samaru, Saratov i Voronjež,jer je Sibir bio opustošen tatarskim napadima.Borio se protiv Tatara na Krimu.
Veliku crkvu sagradila je carica Sofija 1684.-1698.Gradnju je nastavio car Petar I. Pomagali su mu mnogi znameniti građani i oni koji su verovali u čudotvorne moći, ikone Bogorodice Donske. Manastir postaje centar duhovnog života ruske države. Ovde su se zadržavali kijevski obrazovani monasi, gde su pozvani u 17.veku kada osnivaju Bogosloviju. U Donskom manastiru nalazi se nekropola znamenitih ljudi Rusije, a njihovi spomenici su delo čuvenih skulptora.
Što se tiče Donskog groblja, ovdje su sahranjeni ruski veleposlanici, istaknuti dostojanstvenici, predstavnici bogatih trgovačkih porodica. Dovoljno je spomenuti poznate plemićke porodice kao što su Vyazemsky, Trubetskoy, Dolgoruky. Prinčevi Golicin posjeduju grobnicu, za koju su podigli hram, posvećen Sv. Arhangelu Mihaelu. Poznati pisci i naučnici pronašli su poslednje prebivalište kao što su P. Chaadaev, V. Odoyevsky, V. Klyuchevsky, V. Maikov i mnogi drugi.Na ovom groblju sahranjen je i književnik Solženjicin 2008.
Mnogo toga značajnog što se odnosi na razvitak Donskog manastira vezano je za ime svetitelja Tihona, patrijarha Moskovksog i Sve Rusije, izabranog na presto crkve uz topovske salve sa Kremlja 18.novembra 1917.godine.
Donski manastir je preživeo sve nedaće teških vremena za vreme komunizma, društvenih i staleških promena. Od monaških kelija pretvorenih u stanove, za građanstvo, čak su i u nišama odbrambenih zidova naseljeni stanari. U dvorištu je smeštena garaža sa radionicama. Takođe su tu lagerovani fragmenti sa porušenih bogomolja sa teritorije Moskve. Priča se da su vlasti imale nameru da od Donskog manastira stvore stambenu zgradu i reše deo stalno prisutnog stambenog problema, ali kada su prilazili praznom objektu manastira, začuli su crkveno pojanje i uplašeni tim predznakom odustali od prvobitne namere. Mala Donska crkva je najblagodatnije mesto u kompleksu. U njemu je vazduh prožet posebnom aromom i mirisom. Ovde se nalazi deo za proizvodnju mira-posebne prostorije u kojima se stvara sveto miro koje je prisutno u svim crkvenim službama. Od cele Rusije jedino ovde se sprema sveto miro i šalje se crkvama i manastirima po celoj zemlji. Priča se da je zbog Mirovarne ( dela manastirskog kompleksa gde se proizvodi miro) još u vreme Staljina otvoren manastir. Tada su proizvodili miro jedanput u tri godine, u današnje vreme češće. Proces varenja mira počinje na Strasnu nedelju, a proces traje tri dana. Mnogo ranije spremaju se materije od kojih se stvara miro, razne trave, začini, eterična ulja-desetak satojaka od kojih je osnova maslinovo ulje. Na Veliki ponedeljak u manastir stiže ruski patrijarh i počinje velika molitva. Posle službe božje patrijarh pali vatru u peći sa kotlom u kome će se kuvati sveto miro. Specijalnim palicama u obliku vesla stalno mešajući sadržaj kotla i čitajući Jevanđelje, sveštenici se smenjuju na svaka dva sata sve do večeri, oganj se čuva i sa njega se pale kandila po celom manastiru. Sam proces stvaranja mira traje tri dana, posle čega se na Veliku sredu ohladjenom miru dodaje crveno ulje i druge komponente, a zatim ga Patrijarh osvešta posle čega se sveto miro razliva u posude po crkvama i manastirima cele Rusije, po svim eparhijama i crkvenim zajednicama van zemlje. Prisutni ovom procesu nikada ne zaboravljaju poseban osećaj ushićenja, atmosferu i mirise koji ostaju u njima za ceo život.
Tokom Napoleonove invazije na Moskvu, 1812.Donski manastir je bio opljačkan, mada je veliki deo vrednih predmeta bio na vreme izmešten van Moskve.
Na dan 25.marta /7.aprila,1925.godine Sveti patrijarh Tihon umire. Četiri dana i noći nad telom upokojenog služi se parastos, a nepregledna kolona vernika obilazi njegov odar, smatra se da je više od milion ljudi odalo počast svom voljenom i zaslužnom patrijarhu. Na uskršnju Vrbicu patrijarh je sahranjen u posebnu grobnicu posle službe božje, koja je trajala osam časova, a služili su je šezdeset tri arhijereja, petoro njih su bili mitropoliti i četiristotine sveštenoslužitelja. Grobnica je bila sagrađena u maloj Donskoj crkvi.
I pored progona od strane komunista sveštenstva u velikoj crkvi je u tajnosti krštena Staljinova ćerka Svetlna pod imenom Fotina ali nije upisana u registar da ne bi crkveni oci imali neprijatnosti.
U manastirskoj crvki Arhangela Mihaila sahranjen je i princ D. Golicin, osnivač jedne od najstarijih besplatnih bolnica za siromašne U Moksvi koja i danas postoji kao Opštinska klinička bolnica.
Dve godine posle smrti patrijarha Tihona 1927. mananstir je bio zatvoren. Sudbina mošti patrijarha svetog Tihona bila je u rukama i vlasti njegovih neprijatelja. Te godine je u manastiru otvoren i prvi sojvetski krematorijum „Odeljenje ateizma”.
U vreme Sovjetske vlasti uništeno je mnoštvo crkava, crkvenih dragocenosti, svetih moštiju, knjiga, tako da je realno bilo očekivati i da su mošti Svetog Tihona delile istu sudbinu. Kružile su razne sumnjive vesti o uništenju moštiju, da su spaljene ili da su prenete na nemačko groblje, čak i da su ostale u Donskom manastiru. Manastirski život nastavljen je maja 1991.godine. Počelo se sa restauracijom uništenog crkvenog enterijera. Urađen je bakarni krov na manastiru i obavljen je remont malog manastira.
18.novembra 1991.godine desio se pokušaj paljenja manastira, što niko nije primetio. Ubačena je bomba sa veoma zapaljivom smesom, slučajno je plamen primetila žena koja je živela u zgradi prekoputa manastira. Ona je javila vatrogascima koji su brzo stigli i počeli borbu sa već velikim požarom koji je zahvatio celu crkvu, sve do dela oltara sa dragocenom ikonom Bogorodice Donske, gde se vatra zaustavila kao pred nekim zaštitnim zidom. Vatrogasci su bili zaprepašćeni, tako nešto nikad nisu u svom iskustvu doživeli. Na pitanje kako je to moglo da se dogodi, monasi su im objasnili da ih je veče pred požar Gospod opomenuo da svete darove iznesu na presto ispred oltara i da je nevidljivi zid stvorio energiju da zaustavi požar baš tu. Vatrogasci su u neverici vrteli glavom, sumnjajući u objašnjenje, ali drugo objašnjenje nisu našli.
Popravka manastira je počela iznova, a monasi su uz blagoslov patrijarha Alekseja drugog počeli sa traženjem mesta gde bi mogle da se nalaže mošti Svetog Tihona. Dogodio se neočekivani obrt koji je rešio razne sumnje o sudbini moštiju. Pod od mermera je izgoreo u požaru na mestu gde se nalazio popločan deo na kome je zapisano „Sveti Tihon, patrijarh moskovski i sve Rusije“. Niže se našao svod nad grobnicom. Vrlo brzo su radnici srušili svod i našli su prostoriju u kojoj se nalazio sistem za zagrevanje crkve iz poda. Pojavila se nada da postoji stvarna grobnica. Posle dva dana napregnutog rada u 12 časova noću februara 1992.godine otkrivena je prava grobnica pokrivena velikom pločom koja je uspešno zaštitila mošti od mogućeg uništenja. Tada je bilo jasno zašto je u završnom činu polaganju tela Svetog Tihona učestvovalo samo nekoliko ljudi od velikog poverenja. Pred radnicima koji su otkrili grobnicu ležale su očuvane mošti sveca, a noćnu tišinu prekinuo je zvon prazničnih zvona kao za uskrs. U vlažnoj grobnici 67 godina mošti su ležale. Ovo čudo zauvek će označiti značajne stranice u istoriji Donskog manastira ruske pravoslavne crkve.
I danas se Donski manastir sa svojim moćnim zidovima izdvaja božanskim mirom, iako se u blizini nalazi velika saobraćajnica, Lenjinski prospekt ali buka ne dopire do manastirskog kompleksa. Postoji kao mala oaza sastavljena od lipovih aleja uokvirenih redovima visokih jablana, gde caruju mir i tišina vekova.
Srdja Holclajtner,arh.