Avenija

Diskretni kradljivci vašeg vremana

 Recite NE – bićete srećniji 

Vreme kao neka imaginarna kategorija koju ne umemo da definišemo, često sinonim za dnevni raspored obaveza, za promenu dana i noći, godišnjih doba, svake godine se pojavi u vidu rođendana kao opomena da se nešto dogodilo u tih godinu dana ili nije, da je odzvonio sat i da je nešto prošlo ili otkinuto od budućnosti. Ako se pozitivno posmatra ta nova godina je nov početak i uvek se baš oko rođendana nešto dešava, kraj ili  početak, pad energije ili neki značajan događaj kao da se preispitujemo i pravimo bilans. To bi trebalo da bude slučaj i svakog dana, rezimirianje onog prethodnog. U zemljama velike zaposlenosti ili sistema koji funkcionišu raspored obaveza je fiskan, vreme za rad, za odmor, za vikend, za druženje, za piće u pabu, za izlet, porodični skup. U zemljama tranzicije gde je sve haotično, korumpirano, nesigurno, gde ljudi žive u konstntnom stresu zbog neizvesnosti stalno u očekivanju da će ih neki nov propis, zakon ili skandal podsetiti koliko nesigurnosti im pruža država u kojoj žive, moraju da uzmu stvar u svoje ruke i da svoj život organizuju sa više usredsređenosti na sebe, baš zato što je po sistemu “lako ćemo” mnogo dragocenog vremena izgubljenog i gubi se u kafićima, pričama preko telefona, ćaskanju preko socijalnih mreža, vibera i ostalih kradljivaca vremena. Kačenje slika da svi vide kako smo se negde proveli ima i emotivnu osnovu, poruka nije samo narcisoidne prirode “Evo uživam lep/a sam nego i socijalnu – “Podelite sa mnom moju radost” pa kad lajkujemo nešto na FB zaista kao da smo bili tamo negde gde su ti stvarni ili samo FB prijatelji trenutno u nekom lepom provodu. Otvara nam se svet tuđih događaja, radosnih, putovanja i unosi dinamiku u naš ili nam daju ideju kako bi trebalo da i sami organizujemo svoj život. Komentari, čitanje postova je u stvari ćaskanje i često – gubitak vremena. Tihi kradljivici našeg vremena su svi mediji osim ako se ne gleda dobar naučni ili neki drugi film dok su dobre knjige ili čitanje kvalitetnih tekstova, poučnih i obrazovnih na internetu poželjni i zapravo nas obogaćuju.


Ako krajem dana osetimo iscrpljenost ili nervozu treba da se zapitamo koliko smo nepotrebnih informacija u sebe upili, nebitnih slika sa nečijih FB profila, rešavali tuđe probleme koje će oni ionako rešiti na svoj način a mi smo tek usputni konsultant bez koga su i sami mogli da dođu do rešenja. Odbrana od svih koji mogu da samostalno idu kroz život je najveće umeće čak iako se radi o najbližima, članovima porodice koji se lako oslanjaju na one koji su uvek tu da pomognu. U svakoj porodici postoje davaoci i konzumenti. Majke i supruge su kao po pravilu one koje ne umeju da kažu “Ne, dosta je bilo, možeš ti i to sam” pa je navodna emancipacija pretvorena u psihološko i socijalno icrpljivanje žena bazirano na zloupotrebi njihove bolećivosti. Zna se uvek koja se vrata najlakše otvaraju. Žene su kao po pravilu opterećenije i popustljivijie i zato je neophodno da nauče da kažu – “Ne mogu, nemam vremena” jer ti neki će se snaći i bez njih i čak je to mnogo poučnije, dopustiti  članovima porodice i prijateljima i kolegama da se osamostale. Svoje vreme i svoj mir dobijamo kada kažemo NE, NEMAM SAD VREMENA, osim naravno kada su u pitanju deca bilo mala, u pubertetu, čak i odrasla ako imaju ozbiljne probleme, roditelji ili prijatelj koji je u nekom velikom problemu i neophodni smo mu baš tada. Reći NE i deci je pravo umeće- kada ih naterati da se sami suoče sa problemom i da ih sami rešavaju. Savremena psihologija zagovara dobru komunikaciju između roditelja i dece a zapravo su mnogo samostalniji oni koji tu komunikaciju nemaju baš uvek dostupnu, bilo da žive u drugom gradu ili su roditelji zauzeti i moraju da svoje dileme i probleme rešavaju sami. Dobra komunikacija ne mora da bude razgovor nego druženje jer je deci ma kog uzrasta to mnogo zanimljivije da poruku dobiju na posredan način u nekim neobaveznim ćaskanjima i zajedničkim aktivnostima. Za razliku od toga ćaskanje sa prijateljima i rođacima je često nepotrebno gubljenje vremena ako se teme ponavljaju u nedogled, ako se jedna strana uvek žali na svoje probleme, savete ne prihvata ili očekuje da druga strana bude samo slušalac. Imati svog psihoterapeuta je prava stvar, u zemljama tranzicije skupo a bilo bi najisplativije za državu kada bi otvorila brojne tele-apel linije za besplatne razgovore, smanjio bi se broj ubistava i samoubistava, razvoda, nasilja. Ovako, psihoterapija je postala  dostupna samo onima sa dubokim džepom jer o državnom trošku dok se dođe na red, akutna stanja prođu- ko zna na koji način rešena od strane onih koji su sa njima bili suočeni i koji su bili u afektivnom stanju. I tako, umesto kod psihoterapeuta tu su prijatelji, stvarni, FB, komšije, rođaci. I tu je zamka- ne pristati uvek da budete ona strana kojoj se neko jada jer taj obično nema sluha za vaše probleme, nema energije ili ga ne zanimaju, možda ih smatra preteškim da bi dao bilo kakvu sugestiju ili vi smatrate da je neadekvatan slušalac, konsultant. Na kraju dana- rezimirate da su vas svi pomalo iskoristli za svoje frustracije, strahove, dileme a sat otkucava i rođendan se približava- čeka vas bilans. Naučite da kažete NE ili da svoje vreme samim tim i sebe i svoj život stavite na prvo mesto. Time su i svi oni koji su sa vama u nekoj vrsti emotivne, socijalne ili profesionalne veze na dobitku – bićete manje frustrirani i lakši za komunikaciju, nećete imati osećaj da vas drugi iskorišćavaju, makar i oni koji vas veoma vole.


Photo byhttp://blog.jammer-store.com

Copyright- Avenija.net by Jasminka Holclajtner